A Feast Of Friends

Skupio sam sve atome hrabrosti,koje sam mogao pronaći još samo u perifernom krvotoku,da sam preslušam A Feast Of Friends. Teška je ta gitara,buši mi ostatke moždanih ćelija i sećanja se rasprskavaju,u glavi,u očima... I prolaze kroz prste. Čini mi se da ih zauvek gubim,a voleo bih da sačuvam od zaborava tu Dudu iz Dugog sela. Ili Podravske Slatine. Od popodne do jutra je trajalo to naše poznanstvo,nekoliko pića na Ilidži,vožnja fijakerom i večera na Vrelu Bosne,u nekom restoranu kroz čiji smo rešetkasti pod gledali pastrmke u Bosni,kako naizgled slobodno vrcaju. Ali bile su ograđene i prisutne samo radi jačeg utiska u sećanjima gostiju. Urezali smo imena u klupi pored vrela,i otišli malo u brdo,ispod bukvinih grana raširili vreću za spavanje,taj obavezni rekvizit hippy generacije. Malo se ljubili,tranzistor je pomagao,svedočio frekfencijama da se stvarno događa. The Doors... Grlio sam je bezvremeno,upijajući svaki dodir u mraku,da zapamtim,sutra će kao san-nestati. Prevodila mi je Džimove stihove "Smrt načini anđele od nas sviju",onim Slavonskim akcentom. Bosna je hučala izvirući,činilo mi se iz njenih dodira na mojim leđima.                                                                                                              

Zmije

Naslov je višeznačan,ali da razjasnim da se stvarno radi o zmijama-životinjama. Valjda nam je ta mržnja prema zmijama usađena još iz davnina. U Bibliji,a i pre nje,opisuju se kao zle i podle životinje. Ja sam ih naravno mrzeo,"kao sav normalan svet". Često sam na pecanju viđao one "vodene",belouške,i kad to bude iznenada,ja skočim po 2 metra u dalj. Obično sam se od njih sklanjao,ali dođe neko zlo doba i ja počnem da ih ubijam. Znam sve - da su korisne,da neće da me ujedu ako nisu ugrožene,da su zaštićene zakonom i da su na kraju vrlo lepe životinje. Ali džaba,ima neko unutrašnje zlo u meni,pa to ti je. A u Sićevu ih ima dosta:šarke,poskoci,smukovi...mislim po planini. I kad bih sam šetao ja ih ubijem,ali kad bi Nena bila uz mene,nije mi dozvoljavala. "Vidiš kako je lepa,možda ima male,pa ništa ti ne radi..." Tako bi govorila,a ja bi se malo junačio,ali bih na kraju popustio,jer nisam mogao ništa da joj odbijem. Samo bi joj nabacio da se meni ne žali kad je "sutra" nagazi u travi i ova je ujede. Kad je Nena umrla i sahranjena na groblju u Sićevu,oko groba je ostalo dosta trnja,a kako je sutradan bilo neko "prvo jutro i prva subota" (znate već naše običaje),Bojan i ja odemo rano da to trnje raščistimo. Dođemo tamo,a na sred groba,na onoj gomili zemlje,sklupčana šarka. I sad,razum mi kaže da je zmija tu zbog toplote zemlje,ali srce veruje da je ta zmija upravo dokaz koliko je bila dobra osoba. I bez obzira je li bila u pravu pamet ili srce,ja od tada nisam ubio ni jednu zmiju. Dobra osoba nas i posle smrti navodi da činimo dobro.

Dunav

Dunav. Velika reka. Posle Prištevke,bazena u Grmiji i Gračaničkog jezera u kojima sam se do tada kupao,izgleda mi kao okean. Budući da sam od malena bio prepušten sebi,počeo sam samouko da učim plivanje. Pomoć mi je bila neka automobilska guma. Ali da malo opišem otkud ja tu. Roditelji su izdavali studentima sobu u stanu,da bi upotpunili budžet domaćinstva. I izdavali su je samo devojkama,jer su,ako ste čitali ranije,obožavali žensku decu. Ubrzo bi zavoleli devojku kojoj su izdali sobu kao rođenu ćerku i bilo bi im strašno neprijatno da od nje uzimaju novac. Naravno i te devojke bi zavolele njih,a uz njih i nas,jer smo išli u kompletu. Posle one nesreće sa kombijem,mene odvede tadašnja stanarka Dragoslava,kod sebe u Brzu Palanku na Dunavu,na letovanje. Tamo upoznam dva momka,iz Beograda i Negotina,i počnemo da se družimo. Ono što mi je ostalo u sećanju je da smo uz gitaru pevali ispod prozora lokalne "poštarke"(žene koja je radila u pošti). Ona je imala dve ćerke,od kojih je mlađa bila mojih godina 12-13. U toku pevanja,ta mlađa izađe,navodno da baci đubre,ali vidimo mi da istresa praznu kantu. Posle se muvala oko mene,ali sam bio mnogo mlad da bi to otišlo dalje od simpatije.Skrenuo sam malo sa teme,ali sećanja se pojavljuju... Počeo ja da plivam,mogu 4-5 metara pa se uhvatim za gumu,odmorim,pa opet. Međutim,isklizne mi guma,uhvati je mali brzak,i ja umesto da se vratim na obalu,ja za gumom. Uhvati i mene brzak i počne da me nosi,nemam više snage i počnem da propadam,pa me izbaci na površinu,pa opet propadnem... Izbaci me Dunav na obalu,jedno dva kilometra nizvodno. Izađem ja,ispovraćam se i zaspem. Malaksao. Probudim se na onom pesku posle nekoliko sati,sav crven od Sunca,izgoreo. Vratim se na plažu,sedim malo,pa opet u vodu.

Još jednom o struji

Tada smo po drugi put živeli u Prištini,u nekom opštinskom ćumezu. Bila je mala Jugoslavija u dvorištu. U 6 kuća je živelo dve Srpske,dve Albanske,jedna Turska i jedna Romska porodica. Pravo Bratstvo-Jedinstvo. Napala me Nena da krečimo,ja se izvlačio koliko sam mogao,ali dođe i taj dan. Pošto smo tu imali samo dve prostorije,sve stvari iz sobe prebacimo u kuhinju. Kreči ja,kreči-džaba,izbija neka žuta boja,verovatno iz 1800 i neke kad je prvi put okrečeno... Prešo sam tri puta polikolorom i ogadio mi se život,kažem Neni "Dosta je bilo,čisto je,pa nek izgleda kako oće."Tražim motorcangle da postavim luster,ali nigde ih nema,sve nam stvari zgomilane. Nađem neka stolarska klešta,nisu izolovana,a ne sećam se ni kako stoji prekidač kad je svetlo isključeno. Nema veze,postavim merdevine,znam da kad nemam kontakt sa podom mogu da pipam fazu. Počnem da postavljam luster,a Nena počela da briše pod u ćošku. I kako ja motam one žice kleštima,palcem dodirnem drugu žicu. Naravno da je prekidač bio uključen. Uhvati me struja,onako,ko starog prijatelja. Zgrčim se ja,podigne me sa merdevina,al ne ispuštam klešta. Počeo da se odvaljuje plafon,da se izvlači žica... I sad,to je toliko ubrzano,izlaze mi neke slike,liči mi na nekadašnje MTV spotove,samo blica. Ja sam to doživeo kao pražnjenje memorije mozga,ili da mozak pokazuje sve što je skupio u životu. A razmišljam dok se to dešava,čini mi se jako sporo i smireno. Pomislim "Valjda neće ova glupača da priđe da gleda šta mi je,valjda će da zna da odmah pritisne prekidač..." Nikad nisam mislio o Neni kao glupači,naprotiv,bio sam uveren da je pametnija i bolja osoba od mene,a zašto sam je tada u mislima nazvao glupačom nemam pojma,ali tako je bilo,pa tako i pišem. Ono čega nisam bio svestan je da sam sve vreme ispuštao glas,kako mi je Nena posle opisivala,ko krava kad je kolju. I kao dokaz da smo stvarno povezani "i telom i dušom",Nena skoči iz ćoška i ne okrećući se isključi prekidač. Ja padnem odozgo na neku grejalicu,mesec dana me bolela rebra posle. I sad,Nena kuka,stvarno,uhvatila kosu i viče nešto,još ja ništa ne razumem,ali oću da je smirim. Govorim joj na moju pamet smireno,nešto u stilu-nije mi ništa,ali ona viče "Kako ništa!!!". Posle mi opisuje kako sam izgledao dok sam to govorio,brada i kosa se naelektrisale i uspravile,izgledam ko čupava lopta,lice mi pocrnelo,a oči se raširile... Sačuvaj Bože. Smirimo se malo,ja kažem da skuva kafu i u tom trenutku me oblije neka voda,ko da si me polio kantom. Popijemo kafu i ja ustanem i kažem "E,sad ću da isključim osigurače". Počnemo oboje da se smejemo.

Bolnica

Već sam zaboravio na tu šipku u nozi,nosio sam je 7-8 meseci,ali dođe đavo po svoje,to jest-bolnica po svoju šipku.Sad,idem ja u bolnicu,nisam mnogo uznemiren,objasnili mi da će da me opiju,da neću ništa da osetim. Lako je da izlažeš dete od 11-12 godina. Odvedu me u operacionu salu,postave na onaj sto,zavežu mi glavu,noge,ruke,telo,nekakvim kaiševima... Ne mogu da se mrdnem. Priđe mi neki doktor,kaže : "Da se ja i ti dogovorimo nešto". Mene preplavi strah,mislim se,kako da se dogovaramo kad sam ja vezan a ti imaš nož. Počnem da cvilim,ko životinja,ne znam šta će da se desi,al osećam da nije dobro po mene. "Nećemo da te opijemo",kaže,"Daćemo ti lokalnu anesteziju,ali ti si muškarac..." Dalje ga nisam čuo,cviljenje je prešlo u dernjavu. Galamio sam dok on nije uradio prvi rez i onesvestio sam se. Magnovenje-ta reč bi opisala kako sam doživeo tok operacije. Ničeg se ne sećam,osim jedne sestre koja me je svaki čes šamarala da me probudi. I to baš šamarala,više su me boleli obrazi od noge posle operacije. Verovatno je posle posla išla sa štapom i rušila ptičja gnezda. Zla,brate... Prođe to,a ja sam stalno razmišljao kako su me to prevarili. A imao sam iskustvo,nije da nisam,još od one operacije krajnika... Valjda sam imao 5 godina,a tad je medicina,ne lutala,nego bila potpuno izgubljena. Smatralo se da dete mora da operiše krajnike pre polaska u školu. Imao problema s njima,ili ne. Roditelje koji to ne urade,nisu baš obeležavali slovom srama,ali su ih smatrali neodgovornim,u najmanju ruku. Moji roditelji su naravno bili odgovorni. Slali su me bezuspešno četiri puta. Bio sam upoznao bolnicu ko svoj džep. Prime me i kad onaj doktor u viziti kaže sestri da me pripreme sutra za operaciju,ja od straha dobijem temperaturu i oni me vrate kući da se lečim. Tako četiri puta,a onda se ćale dogovori sa doktorom da ne ležim u bolnici,nego da me dovedu direktno na operaciju. Ja to,naravno,nisam znao. Odem peti,jubilarni put,a oni direktno u salu. Stave me u stolicu,pogađate-vežu me kaiševima,stave mi neko zeleno platno preko glave. Na platnu samo otvor za usta,uokviren metalom. Sve to nekako u brzini,nemam vremena ni da se saberem. Kažu da otvorim usta. Neću ja. Nisam lud. Pričaju oni,mole... Ništa,stiso ja vilicu. I sad,koliko su perfidni,mislim,doveli su te svoje prevare do perfekcije,pita jedan s one strane platna :"Da mi nismo doveli pogrešnog?"Mene obuzme olakšanje,pa naravno da sam pogrešan,treba da mi vade krv,da pregledaju mokraću,da me doktor pregleda... Drugi glas :"Ma to je Ranko Jovanović". Ja sav srećan,stvarno pogrešili. Pita s one strane onaj prvi :"Kako se zoveš?" Dra... Toliko sam mogo da izgovorim,ubaciše mi nešto u usta,počeše da čupaju,seku... Posle sam u životu stalno imao problema s grlom,koje nije imalo prirodnu zaštitu,krajnike.