Glad

Najupečatljivija pesma koju sam pročitao je u nekoj zbirci srednjevekovne poezije. Napisana je u 11 veku.a napisao je neki đakon,zaboravio sam ime (čitao sam to pre četrdesetak godina). Pesma se zvala Glad,a glasi : "Nema leba." Samo te dve proste reči,a prenesu ti sav očaj u kome se autor nalazio. To je kažem bilo pre četrdesetak godina,kada niko ovde nije bio gladan,pa ta pesma izazove u tebi nekakvu žalost,sažaljenje,saućešće u patnji... Sad su često gladni na vestima,reklamama,u redovima narodnih kuhinja,o netu da i ne pričam,svaki drugi post na fejsu je da je neko gladan ili bolestan. I malo nas to dotiče,vidim po sebi. Više me je ražalostilo -Nema leba- neke 1976-7 godine,nego kad danas vidim neku porodicu od 7-8 članova,na fejsu,da gladuje. Malo-malo,pa shvatim da ne poznajem sebe baš kao što sam mislio.                   

Kiša

 

Marija

Marija. Nemam pojma kako smo počeli da se zabavljamo,ali počeli smo. Imao sam 21 godinu,ona 14. Dete. I nevina. Ali,šta znam,nisam tih godina baš suvislo razmišljao. Ona je bila lepa kao lutkica,ali mi se svidela prvi put kad je Razak u kuglanu doneo neke arapske cigare. Kako ko zapali,povuče dim i počne pola sata da kašlje. Uzme Marija,zapali i popuši celu cigaretu. Ništa. Mi je gledamo kao svetsko čudo-imaš li pluća bre,od čega si napravljena... Prođe jedno pet minuta,ona me odjednom zgrabi za ruku i istrčimo iz kuglane,i još pre izlaza počne da povraća. Gledam je držeći joj glavu,ispovraćala se i onako nemoćno diše,kao da se davi. Pomalo perverzno,ali osetim da bih voleo da je zagrlim i pritisnem uz sebe. Nekoliko dana kasnije smo počeli da se zabavljamo. Jednom prilikom dok smo zagrljeni sedeli u separeu kod Đanija,ona počne da se meškolji i pokušava kao da se sakrije,ali gde da se sakriješ,kad ima samo tri separea i šank. Kaže-Nadrljala sam,eno video me brat. Gledam ja gde mi pogledom pokazuje,kad ono Mile sa devojkom. Pitam je je li joj Mile brat. Jeste. Kažem joj da ne brine,neće joj ništa zbog mene,ali ne veruje mi ona,zna brata. Ispratim je ja kući tu noć,ona sa zebnjom uđe u zgradu. Sutradan kad smo se našli,ona vesela,kaže-Znaš šta mi je reko? -Šta? -Al si našla frajera,u piz.. materinu. 

Mile

Bilo oko nove godine,prodaju se čestitke i drangulije po ulici i oko nove robne kuće. Bili smo negde oko Božura,Kole,Boban,Zdena i ja. U jednom trenutku se okrenem iza,a neki tip sa devojkom ispod ruke gleda u nas. Onako prodorno,ljutito. Visok,u kožnom mantilu,crn. Ja zastanem,kažem- Šta je bilo,jel imaš neki problem? On me malo gleda i okrene se i odu. A Boban mu zakačio devojku ramenom,ali ništa strašno. Ja na to zaboravio,mislim,nisam mu zapamtio lik. Uveče Mija i ja bili kod našeg drveta na korzou,kad priđe on sa nekim svojim bratom,plavušanom. Pozove me,kao da me pita nešto. Priđem ja,a ruke mi u gornjim džepovima tankerice. -Što ti meni psova majku danas? Sad vidim da mi je nešto poznat,pokušam da izvadim ruke,ali me tako udari u čelo da sam video one zvezdice,kao u crtanom. Oteturam dva koraka nazad,i znajući da od Mije nema vajde u tuči,pobegnem. Odem pravo u Božur u disco. Nađem Zdenu,zajedno nađemo Rikija. Ubrzo se okupi preko dvadesetorice i počnemo da tražimo Mileta (tako se zvao) i brata. Idemo Zdena i ja,a ovi drugi u grupicama okolo. Nađemo ga ispred robne kuće,i stanemo ispred njih. Kaže Zdena-Što si ga dirao?,pokazujući glavom na mene. Mile promrlja nešto kao-Oćeš tebi da pokažem,i krene rukom. U tom trenutku odjednom počnu da pljušte udarci sa svih strana. Ja sam nekoga udario dva-tri puta,ali ne bih se zakleo da je to bio Mile. Njih dvoje oboreni,mi ih udaramo,šutiramo,jedno 20 sekundi,možda i manje. Riki vikne da je dosta,i odgurne nas,kaže da idemo kod drveta,a on ostane sa ovom dvojicom. Posle jedno pola sata,dođe on sa njima i kaže-Izravnali ste račune,sad da pružite jedan drugom ruku,i više nikad između vas da ne bude nikakva svađa. OK,slažem se ja,rukujemo se. Ja imam zadovoljenje da je dobio mnogo veće batine,a on da sam morao da skupim dvadesetoricu da bi ga savladali. Tako je to bilo tih godina... 

Nova godina

Mala Marija,koja je ko zna kako upala u to društvo hipija,kaže da možemo kod nje da slavimo novu godinu. Dobro,skupimo se mi oko 19.30h kod stare robne kuće. Nema nje. Čekaj,čekaj... Pojavi se,kaže morala da čeka da joj ode brat sa devojkom na doček. Ona stanovala u nekoj zgradi blizu fontane,i dok smo se penjali gore,Razak nađe neke bačene gaće i obuče ih preko pantalona. Glupira se,vrti dupetom dok ulazimo u stan,a u stanu Marijina keva i mlađa sestra. Nije nama palo na pamet da stan nije prazan. Razak se krije,skida one gaće,mi se smejemo... A njena keva ovolike oči. Mislila žena dolazi ćerkino društvo,osmi razred,a mi svi duge kose,neki i brade,konjski repovi,marame. Verovatno smo joj ličili na zombije. Keva u crnini,skoro joj brat umro. Ništa,brzo se mi opustimo,alkohol,muzika,igra... Čiz pleše sa Marijom i napao da je poljubi,a ona se brani,nezgodno zbog keve. Ona žena samo gleda. Telefoniramo,razišli se po stanu,a Alek je zapeo da keva igra s njim. Ona jadna ne može da se odbrani,brat joj umro-neće žena da igra. Vidi da je Marija izgubljena,ali pokušava da spasi bar onu mlađu,pobegne u sobu,a u sobi Hica sa malom Furom na krevetu. Izašla je sa onim detetom,pre nego što su i ušli. Najrađe bi se pokrila ćebetom dok sve ne prođe. Ali vreme ima tu osobinu da se strašno produžuje kad hoćeš da ga skratiš. Morala je da dočeka jutro-jednom rukom stežući mlađu ćerku,a drugom se braneći od nastojanja da je razveselimo.             

Hleb i krofne

Bila je zima 1983-84,i pao sneg od 1,5m. Tada sam radio na farmi svinja u Banjanima i morali smo da kopamo tunele da bi ušli u objekte. Toliki su bili smetovi. Kako smo Nena i ja živeli od danas do sutra,mislim,šta kupimo danas to pojedemo,pa sutra opet. Ali zbog snega nije stigao hleb sa Uba,a ni prodavnice niko nije otvorio. Gledamo mi,prazan frižider,ima 200grama brašna za zapršku,ništa drugo. Ništa,opremim se i pođem kod prijatelja Miše,na drugi kraj sela,ima oko 2km,ali meni je trebalo 4 sata da odem i vratim se.Doneo ja slaninu,kiseli kupus,brašno,jaja,mleko,kvasac u kolačičima. Stavimo da se kuva kupus sa slaninom i Nena uzme da umesi hleb prvi put u životu. A sa tim kolačičima kvasca koje na selu prave,testo mora duže da stoji da bi naraslo. Ništa,stavi ona da se peče hleb. Gotov kupus,postavljeno,i onako malaksali od gladi izvadimo hleb,a on malo izgoreo a testo nije naraslo uopšte. Onako,izgleda kao fritzbi,a ima samo dve kore,sredinu jok. I tvrd brate,ko kamen. Polomimo ga mi,podelimo,krca ko da jedeš čašu. Kad završimo ja kažem-Ženo,od sad ja mesim leba. I stvarno jesam,pa i dan danas. A krofne sam obožavao,uzeo sam recept od našeg kuvara sa farme. Jednom mi se prijedu oko 22h i ja umesim,onako jedno 20 komada. Nena me samo gleda šta radim,već smo bili legli,kaže-Ne moraš da se izvlačiš od seksa,evo lezi,neću ti ništa-zeza me. Ja sve cupkam oko onog testa i čini mi se dosta je naraslo. Pravio sam one sa rupom,moj moto je bio-Je*eš krofnu bez rupe. I ne mogu više da čekam ubacim u vreo zejtin i sve iznad njih,kao da ih požurujem. A njima se uhvati kora,pa tek od toplote testo unutra počne da raste. Kad će da pukne prva,ko metak,isprska me onaj vreo zejtin po licu,a krofna skoči jedno 3 metra,na drugi kraj kuhinje. Ja se odaljim malo,držim se za oči,Nena ustala,prestravila se. Okvasila krpu i stavlja mi na lice,a iz tiganja pucanj i druga krofna skoči blizu prve. Mi pobegnemo u sobu. Uzme Nena neko ćebe,cela se pokrije i skloni tiganj,a sve tiho psuje-Jebale te krofne. Bilo mi je lice flekavo dve nedelje,stavljao sam jomelop i ožiljci nisu ostali,ali sećanje jeste.

Mala žrtva za normalno funkcionisanje grada

Ispred skupstine grada, Hoću da te zamolim, Da nešto učiniš, Možda već i sama znaš, Neko ti je rekao, Ili si čula šapate, Pa ih zaturila u površne fioke mozga,Vidiš ove zbunjene ljude oko nas, Smeteni su i sapliću se, O nevidljive strune, trotoara, Zakasniće na sastanke, Neće popraviti usisivače, I aparate za kafu, Saobraćaj će biti u haosu, Hlebovi će zagoreti u pećima, Pice neće imati ko da dostavi, Pa te u ime građana molim, Da skloniš taj uvojak sa oka, Koji ometa grad.                          

Predrasude

Da li nam predrasude smetaju da živimo opuštenije i srećnije? Siguran sam da je tako. A nekad nije bilo. Ćale mi je penzionisan kao poručnik,onih turbulentnih godina. Imao je samo 4-5 godina staža,pa shodno tome,minimalnu penziju koja nije bila dovoljna za život. Zbog toga je počeo da se bavi obućarskim zanatom,koji je izučio pre rata. Uživao sam kao klinac da boravim u radnji u kojoj je radio sa nekim Žikom Jojićem. Tu se okupljalo najrazličitije moguće društvo : Buda ciganin-svirač u orkestru radio i tv Priština,Rade glumac-glumac prištinskog pozorišta,mesar iz susedne mesarske radnje,saobraćajac čijeg se imena ne sećam,Bora doktor-mislim da je bio hirurg u bolnici,vlasnik obližnje kafane,i Zaga-studentkinja iz centralne Srbije,kojoj su besplatno popravljali cipele,a i često svi skupljali lovu da bi joj pomogli da plati stan. Stalno su pravili neko zezanje,umesto kupljenog mesa zapakovali bi neke stare cipelei stavili nekome da odnese kući. A jednom je Zaga otišla kod Bude kući,dok je ovaj bio u radnji. On je imao devetoro dece,a živeli su u jednosobnom stanu. Gužva. Izađe njegova žena,a Zaga pita da li tu stanuje Buda Savić. Stanuje. Onda ona ispriča ženi kako joj je majka rekla da joj je to otac,pa ako hoće da ga upozna neka ode na tu adresu i nađe ga. Žena se ispametila,sva drhti,ode unutra,vrati se,gurne Zagi u ruku neku lovu,kaže-Ćerko,nemam više,molim te idi,ako sinovi čuju-ubiće ga. Buda ode kući iz radnje i vrati se raščupan,isterala ga žena iz kuće,priča kako bila neka ludača i rekla da mu je ćerka. Ovi ga ceo dan zezali - Pa jesi li? - Nisam,života mi. - Možda si bio pijan na nekoj svirci... Posle morala da ide Zaga da vrati lovu i objašnjava ženi da je bilo zezanje,ova nije htela da ga pusti u kuću. Uživali su u druženju,ali mislim da takvih društava više nema,neprikladno je da se druže doktor i čistač. Ne vidimo ljude,već zvanja i etikete. Nažalost.

Crtica iz Prištine

U to vreme smo izlazili u kuglanu. Još nije bilo kafića u Prištini,a u kuglani je bilo šareno društvo-sa svih strana. Neku moju rođaku Bilju bio napao neki Albanac-da se zabavljaju. On bio neki sitan kriminalac Labjanin. Tako smo zvali ove iz brdskih predela od Podujeva do Prištine-po reci Lab. Bilja prestravljena,kažem joj da ne brine,ispratićemo je kući,pa nek ne izlazi nekoliko dana. Ali bilo je lakše zamisliti nego izvesti. To je bilo društvo hipija,ljudi su protiv nasilja. Ono i ja sam,al ne dam na sebe. Počnu da se izvlače i na kraju ostanemo Razak (student slikarstva iz Iraka),Guza (Gzim-Albanac) i ja. Vidimo da nam batine ne ginu,ovih ima 7-8. Ali,na sreću,Razak vidi neke Albance iz kraja u kom stanuje i oće oni da nam pomognu,ima ih 5-6. Kažu vi pođite sa njom i ne brinite ništa. Krenemo mi,Labjani za nama na 5-6 metara,a za njima izađu ovi Razakovi. Stignu ih i počnu da se raspravljaju,a mi nastavimo na autobus i u Kupusište-tamo je Bilja stanovala. Prošlo. Sutradan u kuglanu,a tamo onaj Labjanin,a dođe i Bilja. Ja poludeo,vičem na nju,najrađe bi je ostavio,pa nek joj radi šta oće. Ali gde ćeš to. E sad smo sami Razak i ja,nikog nema. Ja se mislim,e da mi je sad ono društvo iz bloka-Zdena,Boban,Mustafa... Oni nisu bili protiv dževe nikad,valjali bi mi sad. Ništa,kažem ja da ne idemo na bus,jer će i ovi za nama,a kad siđemo u Kupusište,tamo nema žive duše-periferija. Smislim ja plan da idemo preko semafora do nekog prolaza između zgrada,da ih ja tu malo zadržim,a Razak i Bilja kroz prolaz do nekih studenata koje smo znali. Da se tu zadrže sat-dva,pa da odu kući. Pošli mi,ovi naravno za nama na desetak metara. Dođemo do prolaza i Bilja i Razak skrenu,a ja se okrenem prema ovima i stavim ruku pod jaknu. Nemam ništa,jbg,nisam se nadao,a otkad sam u društvu hipija nisam ni nosio nikakvo oružje. Ali ovi zastanu,gledamo se 5-6 sekundi. Oni naprave korak prema meni,a i ja korak prema njima. Zastanu opet 3-4 sekunde. Pođu opet oprezno,a ja računajući da je prošlo dosta vremena i da su ovi na sigurnom - zaždim na drugu stranu,prema Mikro Naselju-ne bi me stigo ni Majkl Bolt. Ovi me ostave posle 50 metara,ko će da juri budalu. E sutradan mi pričaju Bilja i Razak,kako su otišli do Kupusišta. Iz tog Trećeg bloka do Kupusišta su bile samo njive i livade. Krenuli oni,al uplašeni,i Razak dođe na "genijalnu" ideju da se maskiraju. Iskidaju neko granje i idu desetak metara,pa onda stanu,podignu one grane i osmatraju. Mrkli mrak,nema svetla nigde. Kaže Razak-Pravimo se kao drvo. Zastajali tako na svakih 10-15 metara i imitirali drveće. Umirao sam od smeha. A sutradan sam pozvao Rikija,bratovog kuma-Albanca. On nije bio nekakav probisvet,ali je bio poštovan od istih,pa je doveo grupu Naim-Ćora da nam pomogne. Naim-Ćor je bio vođa jedne grupe kriminalaca srednjeg ranga u to vreme,i došli su u kuglanu skoro trideset njih. Za njih je to bilo pitanje teritorije. Okružili su ove,seli Riki i Naim-Ćor kod njih,razgovarali. Ovi su otišli i nisam ih nikad više video.

Uticaj knjige i filma na izgradnju karaaktera

 Čovek je sretan ako mlad izgradi karakter,jer onda nema žaljenja za propuštenim. A čovek stvara karakter od najranije mladosti. I stvara ga prema uzorima,vaspitanju,društvu u kojem se kreće,nevoljama u koje zapada,prirodnoj inteligenciji koju poseduje,ličnog poimanja dobrog i lošeg... Na stvaranje mog karaktera,principa po kojima živim,je pored gore navedenog uticalo nekoliko knjiga i nekoliko filmova. Recimo knjige Danka Popovića-Knjiga o Milutinu i Svinjski ujed,onda - Čizmaši - Dragoslava Mihajlovića,pa film Big Kahuna (najbolji scenario za koji ja znam). Ali ovde ću,da ovo ne bude dugačko,reći nešto samo o jednom filmu. Grk Zorba. Film je napravljen po stvarnom liku Aleksisu Zorbi. Gledao sam ga vrlo mlad,gledao sam ga mnogo puta,i mnogo razmišljao o njemu. Zbog njega sam shvatio da treba voleti sve ljude,ne deleći ih na dobre i loše,uostalom,verujem da svaki zdrav čovek pokušava da živi najbolje što zna i da nastoji da bude dobar po svom poimanju dobrote. Onda,naučio me je da ne zatvaram u sebi onu luckastu crtu koja je potrebna da budeš slobodan. Da govorim ono što mislim i,da se našalim na kraju-naučio me je da "Ako žena spava sama-sramota pada na sve muškarce".                                                                                                  

                                                                                       

                                                                                               

                                                                                 

Žena Bog

Vrlo mlad sam čitao svete knjige-Bibliju,Mormonovu Knjigu,Kuran,Vede,Talmud... Pretpostavljam da je to neka vrsta traganja,budući da sam ateista,a čovek je po prirodi verujuće biće. Potrebno nam je da verujemo,zbog straha,neizvesnosti,lakšeg podnošenja nepodnošljivog,ili jednostavno-jer mnogo toga trenutno neobjašnjivo. Ja sam recimo sujeveran-nikad ne obuvam prvo levu cipelu ili čarapu. Strogo na to pazim i verujem da će mi se nešto loše desiti ako pogrešim. Moj Bog bi po tome trebalo da bude Desna Čarapa ili Cipela,ali na sreću nije. Mada je dobar kao i svaki drugi,kako je neko rekao-Bog je jedini koji da bi vladao-ne mora čak ni da postoji. Da se ne shvati pogrešno,vrlo cenim vernike-prave. A prave vernike sam sretao,upoznao sam nekoliko kaluđera,dve kaluđerice,nekoliko časnih sestara,koji su me zadivili svojom verom,posvećenošću i dobrotom. Smetaju mi,a verujem i samoj religiji,bilo koja da je,licemeri. Recimo Biblija kaže-Ako hoćeš da budeš savršen-prodaj sve što imaš i razdeli siromašnima-ali ne vidim da se to dešava među vernicima,pa pretpostavljam da niko ne želi da bude savršen. Ali ono što meni smeta u većini tih svetih knjiga je što unižavaju ženu i stavljaju je pod vlast i volju muškarca. Ako je u tom njihovom početku i bilo ženine krivice,ona se iskupila vekovima patnje,žrtvovanja i nesebičnog davanja,pa mislim da je vreme da se u religijama revidira negativan stav prema ženi. Što se mene tiče žena je bila nešto najbliže Bogu što sam mogao da shvatim i razumem. Podizala me kad sam padao,tešila me kad mi je to bilo potrebno,plakala i patila sa mnom,lečila me kad sam bio bolestan,smejala se kad vidi da sam srećan,uzimala od sebe da bi dala deci i meni,žrtvovala se i fizički i psihički da nama bude bolje... O majkama i da ne počinjem. Sve one vrednosti koje bi po meni Bog trebalo da ima su na ovom svetu oličene u ženi.      

I prođoh ja...

Muškarčina

Farma u Banjanima imala onaj radioaktivni gromobran. Bilo to onda moderno,a kasnije se videlo da prave veću štetu od koristi i sve ih demontirali. Bio postavljen na stubu visokom četrdesetak metara,ali ne što nije privlačio gromove,nego ih nekako odbijao. Mi smo živeli u prizemnoj kući stotinak metara od farme,a gromovi sve udarali okolo. I to neće u drvo,iako je bilo dosta borova i jela okolo,nego u zemlju između stabala. Ostane krivudav trag izgorene trave. Nena se plašila gromova,pucali su ko da će u glavu. Priča mi ona kad sam došao s posla kako su za vreme grmljavine iz el. šporeta izašle užarene loptice i išle po tepihu. Ja je ubio od zezanja,kako su u strahu velike oči,kako nam nije Nikola Tesla komšija,nego Radoje traktorista,pa jel su se presijavale na crveno-te su opasne,a one žute nisu... Zadesim se ja prilikom grmljavine,kad iz šporeta stvarno izađu,ne znam ni odakle,užarene kuglice. Sve skakuću i kotrljaju se,dok ne nestanu. Gledamo Nena i ja,a ona će - Idi izvuci kabal iz zida,a ja,išo bi,al mi nije baš jasno. Ne bi da poginem spašavajući šporet. Kažem - Idi ti. Ona namešteno razočaranim glasom - E,muškarčino moja!

Niški zatvor

Legla plata i ja popodne na bankomat,samo što sam ubacio karticu on je proguta i izbaci mi ono papirče. E,jeb.. ti,odem u poštu,ona mi kaže ne može da mi da lovu,jer mi istekla ona privremena prijava,takozvani zeleni karton. Ništa,odem ja u Niš,skupim dokumenta,pa u mup. Ona me prvo pita imam li potvrdu od komesarijata za izbeglice,naravno nemam,jer to nigde i ne piše da treba. E pa treba. Izvadim to,drugi put traži da se veže kućni broj za parcelu,tako neka glupost,ajde u katastar,završio i to. Treći put (onaj srećni),odem,i nigde moje sreće,imam sve. Počne ona da radi na računaru,i gleda nešto,pa mi kaže da sačekam malo sa strane. Izmaknem se ja malo,kad evo ga policajac,ona pokaže na mene i on mi kaže da pođem s njim. Zašto bre,šta je sad,kaže imaš neku neplaćenu kaznu,moraš kod sudije. A mene pre godinu i po uhvati policija sa neregistrovanim pick up-om.Vozio sam ga neregistrovanog jedno dve godine,prolazio sam jedno 20 puta kroz ceo Niš,ali na kraju me uhvate. Zezao me komšija "Kako da te ne uhvate kad ti još petokraka na tablice",he,he. Sudija me pita imam li lovu da platim,kažem nemam,onda u zatvor-u zatvor,tu prirodnu lepotu naše zemlje još nisam obilazio,pa i to da vidim. Odvedu me na prijemno u Niški zatvor,tamo me skinu golog,pa čučni,pa kašlji,ko u bolnicu da sam došo. Stave mi lisice i u prekršajni. Tamo dve sobe,onaj mi policajac kaže-Ovde ćeš,tu su naši.Tu bilo nas šestoro,a u drugoj bilo desetak azilanata sa svih strana sveta. Popušim ja ono cigara što sam imao do uveče,posle me sve nudili oni azilanti,naši jok. Pošto je bio petak dođe komandir,pita ima li neko da prijavi nekog za posetu za vikend. Upišem ja sina i ćerku,iako niko ne zna gde sam. Kad kažem da mi je ćerka iz Matejevca,on pita gde živi,kažem kod groblja,pa i ja sam kod groblja,kažem udata za Markovića,oni komšije. Dobro,dođe on sutra popodne i zove me napolje,u kancelariji mi da cigare,presvlaku i higijenu što mi ćerka poslala. Pozove ćerku telefonom i da mi da razgovaram,kažem,nemoj da plaćaš,ovde je nirvana,a za vikend nije ni moglo da se plati,tek u ponedeljak. A tu stvarno bila nirvana,kablovska,2 sata šetnje u ograđenom prostoru,tu bio i telefon na karticu,i za večeru uz obrok-jabuka. Sad ja car,imam boks cigara,a i znam komandira... A likovi,o svakom roman da napišeš. Oni jadni azilanti,neki već tri godine idu od granice do granice,ako ih uhvate-15 dana u zatvor,pa ih odvedu na granicu i puste. Kažu,samo makedonci ne vode u zatvor,nego pravo na grčku granicu,kažu-Nemamo mi leba da vas ranimo. Bio neki peder iz Afganistana,priča ako tamo saznaju da si peder,skupe se ljudi i motkama...Često i ubiju. Braća blizanci iz Somalije pričaju kako u 15 godina ideš da ubijaš,ili te ubiju... Strašno,jbg,niko bez muke ne polazi na takav put. A onom pederu se zasviđao jedan momak iz nekog sela kraj Niša,i sve mu govori na engleskom kako mu je uzeo srce,a ovaj pita šta kaže,mi prevodimo i nadodajemo. Ovaj pogleda onog pedera strogo i kaže mu-NO GEY! Kaže onaj Afganistanac na engleskom-Nema veze,ovo je zatvor. Jbg,u pravu čovek. Dobacuju sa strane-Će da vidiš kad ti ga zbiči kad zaspeš,jel si gej,jel nisi. Umiranje. Izađem u ponedeljak,platila ćerka,a žao mi bilo,bilo je zezanja. Četvrti put odem i prijavim se,pa podignem platu posle 20 dana.

"Tvoja Vjolca"

Sedamdeset pete-šeste poneko od društva,ponekad je imao prazan stan. Budući da nam je prostor za ljubakanje,seks,druženje,bio stalno potreban u tim ludim godinama,počeli smo da pravimo klubove. Kad kažete KLUB,to zvuči nekako pompezno,ali to su bili okrečeni podrumi,iz čijih zidova je izbijao godinama upijan miris uglja i kiselog kupusa. Moj klub,konkretno,bio je oblepljen,umesto tapetama,alu-folijom za pečenje. Nju smo nedeljama kupovali,kako je ko imao love,po dve-tri rolne. Kauč i separe bili su tapacirani teksasom od starih farmerica. I služio je svrsi. Jednog popodneva zove me neko odozdo i ja izađem na terasu. Ćenan sa dve devojčice,Albanke. Siđem,otključam klub,uđemo i on pokaže na stidljivu plavušu,koja nije podizala oči,pa tada još nisam video da su plave. Kaže "Ovo ti je žena od sad". Dobro,ne bunim se,jeste neprijatna situacija,ali prevazići će se. Pustim muziku,otvorim neko pivo i kolu,a čini mi se nismo ni otpili,a Ćenan sa onom njegovom u krevet. Pokriju se oni,gužvaju se nešto,i pokušavaju da budu tihi,al slabo uspeva. Ja sa Vjolcom,tako se zvala,razgovaram kurtoazno. Ona slabo zna srpski,ja albanski prilično,ali te reči koje su potrebne u zavođenju-ne znam. Pipkamo se rukama,zagrlim je-ne brani se. Poljubimo se nekoliko puta,pa iako smo se oboje napalili,na tome ostane. Nastavimo da se viđamo nasamo,i simpatična,fino nam ide. A zabavljanje sa Albankom je imalo tu prednost,što ona ne sme da izlazi u javnost,ne dao Bog da je vidi neko poznat sa Srbinom. Brzo bi završila sa školom,ne bi je više pustili ni na operaciju. Traži ona meni adresu,ja se mislim šta će joj,ali dam. Računam već zna gde stanujem. Prošlo neko vreme,i negde pred novu godinu,ulazimo Kole i ja kući,a cela familija se smeje. Ma šta smeje,popadali po krevetima i stolicama,i sve u mene gledaju. Priđe brat,i onako,svečano mi predaje neku čestitku sa nekakvim srcima. Čitam ja-jeste smešno,jbg. I pošto su mi je nedeljama iščitavali,naučio sam je napamet,a pisalo je doslovce: TI ME PITAŠ KOGA VOLJIM EVO TEBI ODGOVORIM SAMO ČITAJ SLOVO D EVO TEBI ODGOVORIM "TVOJA VJOLCA". Štampana ćirilica koju su učili u školi,nigde tačke,zareza,samo navodnici na tvoja Vjolca. I moram da priznam,iako su me zezali,iako je nešto nisam ni voleo,postala mi je nekako draga,i znao sam da ću je uvek pamtiti zbog tog neveštog pokušaja da mi na mom jeziku i pismu iskaže svoju dečačku ljubav.

A Feast Of Friends

Skupio sam sve atome hrabrosti,koje sam mogao pronaći još samo u perifernom krvotoku,da sam preslušam A Feast Of Friends. Teška je ta gitara,buši mi ostatke moždanih ćelija i sećanja se rasprskavaju,u glavi,u očima... I prolaze kroz prste. Čini mi se da ih zauvek gubim,a voleo bih da sačuvam od zaborava tu Dudu iz Dugog sela. Ili Podravske Slatine. Od popodne do jutra je trajalo to naše poznanstvo,nekoliko pića na Ilidži,vožnja fijakerom i večera na Vrelu Bosne,u nekom restoranu kroz čiji smo rešetkasti pod gledali pastrmke u Bosni,kako naizgled slobodno vrcaju. Ali bile su ograđene i prisutne samo radi jačeg utiska u sećanjima gostiju. Urezali smo imena u klupi pored vrela,i otišli malo u brdo,ispod bukvinih grana raširili vreću za spavanje,taj obavezni rekvizit hippy generacije. Malo se ljubili,tranzistor je pomagao,svedočio frekfencijama da se stvarno događa. The Doors... Grlio sam je bezvremeno,upijajući svaki dodir u mraku,da zapamtim,sutra će kao san-nestati. Prevodila mi je Džimove stihove "Smrt načini anđele od nas sviju",onim Slavonskim akcentom. Bosna je hučala izvirući,činilo mi se iz njenih dodira na mojim leđima.                                                                                                              

Zmije

Naslov je višeznačan,ali da razjasnim da se stvarno radi o zmijama-životinjama. Valjda nam je ta mržnja prema zmijama usađena još iz davnina. U Bibliji,a i pre nje,opisuju se kao zle i podle životinje. Ja sam ih naravno mrzeo,"kao sav normalan svet". Često sam na pecanju viđao one "vodene",belouške,i kad to bude iznenada,ja skočim po 2 metra u dalj. Obično sam se od njih sklanjao,ali dođe neko zlo doba i ja počnem da ih ubijam. Znam sve - da su korisne,da neće da me ujedu ako nisu ugrožene,da su zaštićene zakonom i da su na kraju vrlo lepe životinje. Ali džaba,ima neko unutrašnje zlo u meni,pa to ti je. A u Sićevu ih ima dosta:šarke,poskoci,smukovi...mislim po planini. I kad bih sam šetao ja ih ubijem,ali kad bi Nena bila uz mene,nije mi dozvoljavala. "Vidiš kako je lepa,možda ima male,pa ništa ti ne radi..." Tako bi govorila,a ja bi se malo junačio,ali bih na kraju popustio,jer nisam mogao ništa da joj odbijem. Samo bi joj nabacio da se meni ne žali kad je "sutra" nagazi u travi i ova je ujede. Kad je Nena umrla i sahranjena na groblju u Sićevu,oko groba je ostalo dosta trnja,a kako je sutradan bilo neko "prvo jutro i prva subota" (znate već naše običaje),Bojan i ja odemo rano da to trnje raščistimo. Dođemo tamo,a na sred groba,na onoj gomili zemlje,sklupčana šarka. I sad,razum mi kaže da je zmija tu zbog toplote zemlje,ali srce veruje da je ta zmija upravo dokaz koliko je bila dobra osoba. I bez obzira je li bila u pravu pamet ili srce,ja od tada nisam ubio ni jednu zmiju. Dobra osoba nas i posle smrti navodi da činimo dobro.

Dunav

Dunav. Velika reka. Posle Prištevke,bazena u Grmiji i Gračaničkog jezera u kojima sam se do tada kupao,izgleda mi kao okean. Budući da sam od malena bio prepušten sebi,počeo sam samouko da učim plivanje. Pomoć mi je bila neka automobilska guma. Ali da malo opišem otkud ja tu. Roditelji su izdavali studentima sobu u stanu,da bi upotpunili budžet domaćinstva. I izdavali su je samo devojkama,jer su,ako ste čitali ranije,obožavali žensku decu. Ubrzo bi zavoleli devojku kojoj su izdali sobu kao rođenu ćerku i bilo bi im strašno neprijatno da od nje uzimaju novac. Naravno i te devojke bi zavolele njih,a uz njih i nas,jer smo išli u kompletu. Posle one nesreće sa kombijem,mene odvede tadašnja stanarka Dragoslava,kod sebe u Brzu Palanku na Dunavu,na letovanje. Tamo upoznam dva momka,iz Beograda i Negotina,i počnemo da se družimo. Ono što mi je ostalo u sećanju je da smo uz gitaru pevali ispod prozora lokalne "poštarke"(žene koja je radila u pošti). Ona je imala dve ćerke,od kojih je mlađa bila mojih godina 12-13. U toku pevanja,ta mlađa izađe,navodno da baci đubre,ali vidimo mi da istresa praznu kantu. Posle se muvala oko mene,ali sam bio mnogo mlad da bi to otišlo dalje od simpatije.Skrenuo sam malo sa teme,ali sećanja se pojavljuju... Počeo ja da plivam,mogu 4-5 metara pa se uhvatim za gumu,odmorim,pa opet. Međutim,isklizne mi guma,uhvati je mali brzak,i ja umesto da se vratim na obalu,ja za gumom. Uhvati i mene brzak i počne da me nosi,nemam više snage i počnem da propadam,pa me izbaci na površinu,pa opet propadnem... Izbaci me Dunav na obalu,jedno dva kilometra nizvodno. Izađem ja,ispovraćam se i zaspem. Malaksao. Probudim se na onom pesku posle nekoliko sati,sav crven od Sunca,izgoreo. Vratim se na plažu,sedim malo,pa opet u vodu.

Još jednom o struji

Tada smo po drugi put živeli u Prištini,u nekom opštinskom ćumezu. Bila je mala Jugoslavija u dvorištu. U 6 kuća je živelo dve Srpske,dve Albanske,jedna Turska i jedna Romska porodica. Pravo Bratstvo-Jedinstvo. Napala me Nena da krečimo,ja se izvlačio koliko sam mogao,ali dođe i taj dan. Pošto smo tu imali samo dve prostorije,sve stvari iz sobe prebacimo u kuhinju. Kreči ja,kreči-džaba,izbija neka žuta boja,verovatno iz 1800 i neke kad je prvi put okrečeno... Prešo sam tri puta polikolorom i ogadio mi se život,kažem Neni "Dosta je bilo,čisto je,pa nek izgleda kako oće."Tražim motorcangle da postavim luster,ali nigde ih nema,sve nam stvari zgomilane. Nađem neka stolarska klešta,nisu izolovana,a ne sećam se ni kako stoji prekidač kad je svetlo isključeno. Nema veze,postavim merdevine,znam da kad nemam kontakt sa podom mogu da pipam fazu. Počnem da postavljam luster,a Nena počela da briše pod u ćošku. I kako ja motam one žice kleštima,palcem dodirnem drugu žicu. Naravno da je prekidač bio uključen. Uhvati me struja,onako,ko starog prijatelja. Zgrčim se ja,podigne me sa merdevina,al ne ispuštam klešta. Počeo da se odvaljuje plafon,da se izvlači žica... I sad,to je toliko ubrzano,izlaze mi neke slike,liči mi na nekadašnje MTV spotove,samo blica. Ja sam to doživeo kao pražnjenje memorije mozga,ili da mozak pokazuje sve što je skupio u životu. A razmišljam dok se to dešava,čini mi se jako sporo i smireno. Pomislim "Valjda neće ova glupača da priđe da gleda šta mi je,valjda će da zna da odmah pritisne prekidač..." Nikad nisam mislio o Neni kao glupači,naprotiv,bio sam uveren da je pametnija i bolja osoba od mene,a zašto sam je tada u mislima nazvao glupačom nemam pojma,ali tako je bilo,pa tako i pišem. Ono čega nisam bio svestan je da sam sve vreme ispuštao glas,kako mi je Nena posle opisivala,ko krava kad je kolju. I kao dokaz da smo stvarno povezani "i telom i dušom",Nena skoči iz ćoška i ne okrećući se isključi prekidač. Ja padnem odozgo na neku grejalicu,mesec dana me bolela rebra posle. I sad,Nena kuka,stvarno,uhvatila kosu i viče nešto,još ja ništa ne razumem,ali oću da je smirim. Govorim joj na moju pamet smireno,nešto u stilu-nije mi ništa,ali ona viče "Kako ništa!!!". Posle mi opisuje kako sam izgledao dok sam to govorio,brada i kosa se naelektrisale i uspravile,izgledam ko čupava lopta,lice mi pocrnelo,a oči se raširile... Sačuvaj Bože. Smirimo se malo,ja kažem da skuva kafu i u tom trenutku me oblije neka voda,ko da si me polio kantom. Popijemo kafu i ja ustanem i kažem "E,sad ću da isključim osigurače". Počnemo oboje da se smejemo.

Bolnica

Već sam zaboravio na tu šipku u nozi,nosio sam je 7-8 meseci,ali dođe đavo po svoje,to jest-bolnica po svoju šipku.Sad,idem ja u bolnicu,nisam mnogo uznemiren,objasnili mi da će da me opiju,da neću ništa da osetim. Lako je da izlažeš dete od 11-12 godina. Odvedu me u operacionu salu,postave na onaj sto,zavežu mi glavu,noge,ruke,telo,nekakvim kaiševima... Ne mogu da se mrdnem. Priđe mi neki doktor,kaže : "Da se ja i ti dogovorimo nešto". Mene preplavi strah,mislim se,kako da se dogovaramo kad sam ja vezan a ti imaš nož. Počnem da cvilim,ko životinja,ne znam šta će da se desi,al osećam da nije dobro po mene. "Nećemo da te opijemo",kaže,"Daćemo ti lokalnu anesteziju,ali ti si muškarac..." Dalje ga nisam čuo,cviljenje je prešlo u dernjavu. Galamio sam dok on nije uradio prvi rez i onesvestio sam se. Magnovenje-ta reč bi opisala kako sam doživeo tok operacije. Ničeg se ne sećam,osim jedne sestre koja me je svaki čes šamarala da me probudi. I to baš šamarala,više su me boleli obrazi od noge posle operacije. Verovatno je posle posla išla sa štapom i rušila ptičja gnezda. Zla,brate... Prođe to,a ja sam stalno razmišljao kako su me to prevarili. A imao sam iskustvo,nije da nisam,još od one operacije krajnika... Valjda sam imao 5 godina,a tad je medicina,ne lutala,nego bila potpuno izgubljena. Smatralo se da dete mora da operiše krajnike pre polaska u školu. Imao problema s njima,ili ne. Roditelje koji to ne urade,nisu baš obeležavali slovom srama,ali su ih smatrali neodgovornim,u najmanju ruku. Moji roditelji su naravno bili odgovorni. Slali su me bezuspešno četiri puta. Bio sam upoznao bolnicu ko svoj džep. Prime me i kad onaj doktor u viziti kaže sestri da me pripreme sutra za operaciju,ja od straha dobijem temperaturu i oni me vrate kući da se lečim. Tako četiri puta,a onda se ćale dogovori sa doktorom da ne ležim u bolnici,nego da me dovedu direktno na operaciju. Ja to,naravno,nisam znao. Odem peti,jubilarni put,a oni direktno u salu. Stave me u stolicu,pogađate-vežu me kaiševima,stave mi neko zeleno platno preko glave. Na platnu samo otvor za usta,uokviren metalom. Sve to nekako u brzini,nemam vremena ni da se saberem. Kažu da otvorim usta. Neću ja. Nisam lud. Pričaju oni,mole... Ništa,stiso ja vilicu. I sad,koliko su perfidni,mislim,doveli su te svoje prevare do perfekcije,pita jedan s one strane platna :"Da mi nismo doveli pogrešnog?"Mene obuzme olakšanje,pa naravno da sam pogrešan,treba da mi vade krv,da pregledaju mokraću,da me doktor pregleda... Drugi glas :"Ma to je Ranko Jovanović". Ja sav srećan,stvarno pogrešili. Pita s one strane onaj prvi :"Kako se zoveš?" Dra... Toliko sam mogo da izgovorim,ubaciše mi nešto u usta,počeše da čupaju,seku... Posle sam u životu stalno imao problema s grlom,koje nije imalo prirodnu zaštitu,krajnike.

Mesarski kombi i učiteljica

1969godina. Tada je detinjstvo izgledalo sasvim drugačije nego danas. Recimo,te godine smo kupili televizor. "Mediana". Imao je mogućnost biranja 4 programa,ali su tada postojala samo 2. Čitali smo stripove i to uglavnom kaubojce,a čini mi se da je popularan bio i "Mandrak",strip o nekom mađioničaru. Ćale me vodio često u bioskop,gde su se gledali (pogađate)-kaubojci. Učenje nam nije oduzimalo mnogo vremena (onome ko je učio,naravno) pa smo se uglavnom igrali napolju. Jedna od igara se zvala 

"jurke",a sastojala se u tome da jedan od nas juri ostale i kad nekoga uhvati,onda uhvaćeni juri ostale. E,prilikom jedne takve igre jurio me je trotoarom neki Rade Burgić,i kako mi se sve više približavao ja sam naglo skrenuo na ulicu. Naravno sve ovo ne bih ni pisao da u tom trenutku nisam naleteo na kombi nekoga Ganije,mesara iz Prištine. Kombi me je odbacio 12 metara,napravivši od mene gužvu mesa i kostiju. Prilikom udarca sam se onesvestio i probudio se 15 minuta kasnije. Zadobio sam otvoreni prelom obe kosti desne potkolenice,prelom levog ručnog zgloba,slomljen nos,naprsla kost gornje vilice,a da ne pričam da sam bio sav odran i da mi je glava bila otekla kao da me izujedao roj pčela. Ganija me je sa suvozačem odmah uneo u kombi i odvezao u hitnu gde su me malo zakrpili,previli,stavili Kramerovu udlagu na nogu (to je ona metalna šina obavijena zavojem,da fiksira mesto preloma) i poslali me u bolnicu na operaciju. U bolnici se već skupila familija i okružili su nosila na kojima sam bio. A sećam se tih nosila,bila su kao ona vojnička-neko sivomaslinasto platno i dve motke. Uopšte nisu ulivala poverenje u dobar ishod. Među ljudima u hodniku se našao i naš komšija vatrogasac Vukajlo. On je prišao ćaletu i rekao mu : "Nemoj da daš da mu seku nogu". Ja sam još bio "vruć"i nisam osećao bolove,ali kad sam to čuo,setio sam se svih partizanskih filmova koje sam odgledao,sečenja nogu testerom,i naravno,počeo sam da se derem iz sveg glasa. Vukajla su oterali,a mene odveli na operaciju. Dali su mi anesteziju i probudio sam se u šok-sobi sa gipsom na ruci i nozi,šipkom od plemenitog metala u nozi,sa žicama u gornjoj vilici i zamotanom glavom. Nos mi,to sam tek kasnije video,verovatno nisu ni nameštali. Mnogo kasnije sam saznao da su moja braća sa svojim društvima na smenu držali tri dana u opsadi kuću onog Radeta koji me je jurio,nameravajući da ga umlate čim se ovaj pojavi. Neki očev pobratim,Turčin,i moj stric Coba su kovali plan kako da se naplati "krv",što je bilo uobičajeno na Kosovu tih godina. Ćale ih je u tome sprečio pošto je saznao kako se sve desilo i shvativši da nema Ganijine krivice. Dugo sam nosio taj gips na nozi i nisam mogao da idem u školu. A položio sam odlično taj četvrti razred,iako sam išao samo prvih mesec dana. Ovo pišem da bih se na neki način zahvalio svojoj učiteljici Nađiji Vodopić,a i da se vidi koliko su nekad prosvetni radnici,naročito učitelji,bili posvećeni deci koju uče. Naime,ona je zahtevala od direktora da mi predaje kod kuće,i iako je bilo otpora,na kraju je uspela u tome. Svakog radnog dana posle posla dolazila bi kod mene kući,ukratko mi ispredavala ono što su učili,zadavala mi domaći,ocenjivala me... Često mi je donosila knjige na poklon,sećam se jednom i štof za pantalone. Bila je neverovatna žena i sad,ja nisam vernik,ali bih zbog nekoliko ljudi koje sam upoznao u životu voleo da postoji RAJ,jer mislim da nisu dovoljno nagrađeni na zemlji. Mi smo,mislim na nas-njene đake,odlazili njoj u posetu i kad smo bili u srednjoj školi. Ona bi se uvek rasplakala. Nekog stvarno možete ponosno da nazovete čovekom. Tako je to bilo. U nastavku ću pisati,kako su mi skinuli tu šipku iz noge...

Nastavak

Rodio se ja iako me niko baš nije mnogo želeo,a može da se zamisli kako sam rastao uz priču (koju roditelji nisu imali svesti da sakriju od mene) - da majka nije htela da me doji. Taj nedostatak ljubavi na početku života sam pokušavao da nadoknadim pokušajima samoubistva,iz nehata,naravno. Prvi takav pokušaj,ujedno i jedini kojega se ne sećam,se desio kod baba Stane (tatina majka) u vreme kad me je čuvala,dok su roditelji bili na poslu. Ja sam sedeo na nekom napravljenom krevetu,zvali smo ga minder,a bio je visok i veliki toliko da je moglo da spava sedmoro dece. I jorgan je bio pravljen za njega,pa je bio širok oko tri metra. E sad,kuća je bila od nepečene cigle,kao i većina tadašnjih,a na zidu je bio nekako pričvršćen šteker (tako smo onda zvali utičnicu). To je bio šteker za na zid,crn i okrugao. Nekako sam ga otkačio sa zida i ko zna kako uhvatio te žice,struja me je ubijala i ja sam,srećom,padajući ispustio žice. Baba je čula pad,dotrčala i videla me skroz potamnelog i mrtvog. Iznela me u dvorište kukajući i vrišteći i trenutno se skupio komšiluk,a među njima i neka komšinica koja je imala nešto iskustva oko toga,zakopala me u nekakav mokar pesak u dvorištu i ja sam za neki minut počeo da mrdam rukama. Kad su roditelji došli s posla baba me je svečano predala uz reči : "Nemojte da mi dovodite ovo dete nikad više". Drugi pokušaj se desio kad sam imao oko tri godine i njega se sećam,iako sam bio mali,ali je to traumatično iskustvo,pa je i normalno da ostavi traga u pamćenju. Pronašao sam nekakve bačene lekove u jednom dvorištu u vojnom naselju Karpoš,gde smo tada živeli. Neka je komšinica nesmotreno pobacala nepotrebne lekove kroz prozor,a ja sam pomislio da su to bombone,jer su pilule bile raznobojne. Takva greška je razumljiva,obzirom da su bombone bile retkost u to vreme,pa sam imao malo iskustva u prepoznavanju istih.Bilo kako,pojeo sam dosta tih pilula dok nije naišao Zlatko,koji je imao osam godina i jasnije znao razliku bombone-lekovi. On me išamarao i poslao kući,gde sam ja otrčao plačući i nadajući se da će otac da ga istuče kad se budem požalio. Otac se,kad sam mu ispričao zašto me Zlatko istukao i odveo ga da vidi šta sam to jeo,naravno ispametio. Mene je već svladavala mučnina i nesvestica i otac je pokupio kutije od onih lekova i nosio me do hitne pomoći. Sećam se vožnje u tom kombiju hitne pomoći,sirena je zavijala dok sam propadao u nekakav bezdan polako se okrećući oko sebe,a okolo su se pojavljivala i nestajala neka svetla. U bolnici su mi gurali creva u usta,u čmar,ispumpavali,davali mi inekcije,i spasili me. Sećam se da je otac danima bio ljutit,čim bi me ugledao. Tada nisam,ali sada znam da se jedva suzdržavao da ne skine kaiš i izmlati me onako kako sam,po njegovom mišljenju zasluživao. Nastaviću sa ovim "pokušajima" u sledećem tekstu.

Početak

Na početku-početak. Rođenje. Pošto su mojim roditeljima umrle tri ćerke,a ostao im je živ moj najstariji brat Zlatko,oni su napravili još jedno dete nadajući se ženskom,ali su dobili mog srednjeg brata Vitu. Pošto ih nije napuštala želja za ženskim detetom,pokušali su još jednom. Verovatno se i priroda pobunila oko toga i zadala mojoj majci muke koje dugo neće zaboraviti. Naime rodio sam se naopako,sa vrpcom omotanom oko vrata,a porođaj je trajao predugo…Još kad je majka videla da sam muško (u šta ja do danas nisam baš uveren zbog nekakve ženske strane koja je kod mene izražena,a ni veličina penisa nije baš uverljiva) nije htela da me doji. Otac me nosio kod neke komšinice koja je dojila bebu,da i mene doji. To je trajalo nekoliko dana,dok majku nisu ubedili u “Šta je-tu je,ne možemo da ga bacimo na đubre”. Nekoliko puta u životu sam mislio da je za mene to bila bolja opcija. Kako bilo,majka je izgubila svaku želju za rađanjem ženske ili bilo kakve druge dece,pa sam ostao najmlađi. A spletom srećnih okolnosti ostao sam i živ,ali o tome više u nastavku…