Drago

Drago

Странице

недеља, 07. јануар 2018.

Zavisnost ili ljudske mane

Kako je neko rekao : Ljude zbog vrlina poštujemo,a zbog mana ih volimo. Ja iskreno ne verujem ljudima koji nemaju neku manu. Alkohol,droga,kocka,pušenje,kurvanje... Sve osim droge sam upražnjavao,i od svih tih ljudskih "slabosti",ili načina bežanja od stvarnog života - ostalo mi je pušenje. Pušenje je "mana"koje nikad nisam poželeo da se rešim. To je nešto zbog čega može da se ima poverenja u mene,po rečima Duška Radovića : "Čuvajte se onih koji su prestali da puše! Ko se odrekne duvana,mogao bi se odreći i svega drugog,ako mu se učini da je tako bolje za njega."                                                     Verovatno iz istog razloga mi se ne sviđaju ni žene koje imaju pravilne crte lica. Da bi me zaintrigirala,žena je morala da ima ožiljak,mladež,veći nos,manje oko... Tako,neku nepravilnost koja govori da ima karakter. Da ne moraš da je posmatraš onda kad ona ne zna da je gledaš - da bi video njenu ljudskost. Uzimajući sve ovo u obzir moj idealan par bi bila pijana kurva sa klempavim ušima koja puši tri pakle dnevno. Mislim da takvoj ženi ne bih mogao da odolim. 

четвртак, 01. децембар 2016.

Glad


Najupečatljivija pesma koju sam pročitao je u nekoj zbirci srednjevekovne poezije. Napisana je u 11 veku.a napisao je neki đakon,zaboravio sam ime (čitao sam to pre četrdesetak godina). Pesma se zvala Glad,a glasi : "Nema leba." Samo te dve proste reči,a prenesu ti sav očaj u kome se autor nalazio. To je kažem bilo pre četrdesetak godina,kada niko ovde nije bio gladan,pa ta pesma izazove u tebi nekakvu žalost,sažaljenje,saućešće u patnji... Sad su često gladni na vestima,reklamama,u redovima narodnih kuhinja,o netu da i ne pričam,svaki drugi post na fejsu je da je neko gladan ili bolestan. I malo nas to dotiče,vidim po sebi. Više me je ražalostilo -Nema leba- neke 1976-7 godine,nego kad danas vidim neku porodicu od 7-8 članova,na fejsu,da gladuje. Malo-malo,pa shvatim da ne poznajem sebe baš kao što sam mislio.                   

уторак, 22. новембар 2016.

Marija

Marija. Nemam pojma kako smo počeli da se zabavljamo,ali počeli smo. Imao sam 21 godinu,ona 14. Dete. I nevina. Ali,šta znam,nisam tih godina baš suvislo razmišljao. Ona je bila lepa kao lutkica,ali mi se svidela prvi put kad je Razak u kuglanu doneo neke arapske cigare. Kako ko zapali,povuče dim i počne pola sata da kašlje. Uzme Marija,zapali i popuši celu cigaretu. Ništa. Mi je gledamo kao svetsko čudo-imaš li pluća bre,od čega si napravljena... Prođe jedno pet minuta,ona me odjednom zgrabi za ruku i istrčimo iz kuglane,i još pre izlaza počne da povraća. Gledam je držeći joj glavu,ispovraćala se i onako nemoćno diše,kao da se davi. Pomalo perverzno,ali osetim da bih voleo da je zagrlim i pritisnem uz sebe. Nekoliko dana kasnije smo počeli da se zabavljamo. Jednom prilikom dok smo zagrljeni sedeli u separeu kod Đanija,ona počne da se meškolji i pokušava kao da se sakrije,ali gde da se sakriješ,kad ima samo tri separea i šank. Kaže-Nadrljala sam,eno video me brat. Gledam ja gde mi pogledom pokazuje,kad ono Mile sa devojkom. Pitam je je li joj Mile brat. Jeste. Kažem joj da ne brine,neće joj ništa zbog mene,ali ne veruje mi ona,zna brata. Ispratim je ja kući tu noć,ona sa zebnjom uđe u zgradu. Sutradan kad smo se našli,ona vesela,kaže-Znaš šta mi je reko? -Šta? -Al si našla frajera,u piz.. materinu.