Skupio sam sve atome hrabrosti,koje sam mogao pronaći još samo u perifernom krvotoku,da sam preslušam A Feast Of Friends. Teška je ta gitara,buši mi ostatke moždanih ćelija i sećanja se rasprskavaju,u glavi,u očima... I prolaze kroz prste. Čini mi se da ih zauvek gubim,a voleo bih da sačuvam od zaborava tu Dudu iz Dugog sela. Ili Podravske Slatine. Od popodne do jutra je trajalo to naše poznanstvo,nekoliko pića na Ilidži,vožnja fijakerom i večera na Vrelu Bosne,u nekom restoranu kroz čiji smo rešetkasti pod gledali pastrmke u Bosni,kako naizgled slobodno vrcaju. Ali bile su ograđene i prisutne samo radi jačeg utiska u sećanjima gostiju. Urezali smo imena u klupi pored vrela,i otišli malo u brdo,ispod bukvinih grana raširili vreću za spavanje,taj obavezni rekvizit hippy generacije. Malo se ljubili,tranzistor je pomagao,svedočio frekfencijama da se stvarno događa. The Doors... Grlio sam je bezvremeno,upijajući svaki dodir u mraku,da zapamtim,sutra će kao san-nestati. Prevodila mi je Džimove stihove "Smrt načini anđele od nas sviju",onim Slavonskim akcentom. Bosna je hučala izvirući,činilo mi se iz njenih dodira na mojim leđima.
Нема коментара:
Постави коментар